Meni je reč "učenje" uvek mirisala na dosadu i nešto što nema veze sa stvarnim životom, na nešto što će se brzo zaboraviti, na nešto što će biti (neadekvatno) procenjeno dobrom ili lošom ocenom.
Kada sam pre dve godine upisala kurs International Hous-a za onlajn predavanje ( IH Certificate in Online Tutoring), nisam ni slutila da ću i otkriti zašto je moj utisak baš takav. Naime, jedna od tri svetle tačke ovog prilično skupog kursa je bila tema o različitim stilovima učenja. Ako ste pomislili da se radi o podeli na vizuelni, auditivni i kinestetički, niste pogodili !
Radi se o podeli na stilove učenja koju je ustanovio Dejvid Kolb, a koju su kasnije usavršili Hani i Mamford. U skraćenoj verziji, prilikom učenja ljudi su skloni da budu :
- teoretičari (žele da razumeju teoriju, sistem, celinu)
- aktivisti - praktičari (odmah upotrebljavaju sve što nauče)
- mislioci (uče posmatranjem, slušanjem i iz tuđih iskustava)
- pragmatičari (uče tako što primenjuju naučeno i vole da eksperimentišu sa novim idejama)
što sam pokušala da prevedem u četiri postavljena pitanja na koja ste davali odgovore u prethodnoj nedelji:
KADA UČITE ENGLESKI VOLITE DA ...
11 (29%)
|
17 (45%)
|
4 (10%)
|
5 (13%)
|
Prirodno je i logično da jedan učenik praktično kombinuje različite stilove, i da 2 često budu dominantna. Ja sam, već možete da pretpostavite,
aktivista-pragmatičar. Zbog toga možete i shvatiti zašto sam kroz čitavo školovanje izjednačavala "učenje" sa "teorijom" i samim tim "dosadom". S druge strane, učenje engleskog mi nikada nije padalo teško, zato što je bilo primenjivo i praktično ga nikad nisam ni shvatala kao "učenje". Ko je još pevanje pesama, pisanje pisama, kasnije mejlova, i gledanje filmova izjednačavao sa učenjem ?
aktivista-pragmatičar. Zbog toga možete i shvatiti zašto sam kroz čitavo školovanje izjednačavala "učenje" sa "teorijom" i samim tim "dosadom". S druge strane, učenje engleskog mi nikada nije padalo teško, zato što je bilo primenjivo i praktično ga nikad nisam ni shvatala kao "učenje". Ko je još pevanje pesama, pisanje pisama, kasnije mejlova, i gledanje filmova izjednačavao sa učenjem ?
Međutim, ako neko uživa u tome da sistematično proučava teoriju i da poznaje svaki detalj pre nego što se baci na praksu, verovatno ima potpuno različitu viziju učenja od mene.
Ono što je najbitnije i za učenike i studente, a posebno za profesore, da postanu svesni ovih naklonosti (mrsko mi da koristim reč "preferenicija" = ono što više volite), da se ne bi stvorio otpor prema učenju jezika. Ako ste čitali prethodna dva teksta, biće vam jasno zašto je bitno da se negativna emocija ne utka u proces učenja, posebno na samom početku.
Različiti stilovi nikako ne mogu da budu okarakterisani kao dobri ili loši. Svaki stil je dobar i svako treba da sluša sebe i uči u skladu sa onim što mu odgovara, jer na taj način eliminiše stres, koji je uglavnom poguban u učenju jezika. Upravo zbog toga sam pre dve godine pisala da ključ učenja takođe i naći odgovarajućeg profesora koji podržava vas i vaš stil učenja. Za profesore koji rade sa grupama đaka, logično je napraviti inicijalni test da bi se odredili preovladjujući stilovi koje učenici imaju i davati im zadatke koji im više prijaju.
Ako učite sami, oslonite se na lekcije i vežbe iz kojih ste najviše naučili i zapamtili. U tom smislu sutra stiže i nova anketa...
p.s. Veliko hvala svima koji prate tekstove na temu učenja (jezika), emocija i koji obogaćuju ove tekstove svojim iskrenim odgovorima u anketama i preko Google+ komenatara!
2 comments:
Ne da uzivam,nego kad krenem,ne mogu da stanem.
Vesna, hvala na inspirativnom komentaru :)
Post a Comment